Moja Marina nije samo moja komsinica I moj najbolji prijatelj, ona je mnogo vise od toga. Neko ko me voli bezuslovno, moj glas razuma kada gresim, moj put ka cilju kada zalutam, podrska u svim situacijama, ruka spasa kada tonem I moja najlepsa pesma kada se radujem. Ni najsrecniji, ni najtuzniji trenuci mi nisu prosli bez nje. I kada su se njoj desavale lose stvari, radovala se mojoj sreci; kada sam ja bila utucena I tuzna, zanemarivala je svoju radost I bila uz mene. Cini mi se da je oduvek verovala u mene vise od mene same, moje pobede je dozivljavala znacajnije I sa vise zara, a poraze podnosila jednako tesko kao I ja. Takva osoba je prava retkost. Uz mene je citavog zivota, a I danas uspe da me iznenadi svojom predivnom licnoscu I svojom neposrednoscu. Na nju sam uvek mogla da se oslonim, njoj sam uvek mogla da se poverim I sve sto me je tistilo tada bi se prepolovilo. Njena pouzdanost I lojalnost nemaju cenu. Njeno veliko srce ispunjeno je dobrotom I plemenitoscu, a njen pogled pun nade I zivotne radosti svakome ulije poverenje. Nije ona takva samo prema meni, ta srdacnost je neotudjivi deo nje, nesto sa cime je rodjena I sto joj jako pristaje. Nju ne mozete da ne zavolite. Uvek je bila omiljena u drustvu, uvek smirena I strpljiva, vise je slusala, nego sto je govorila, a svaka njena izgovorena rec imala je smisao I tezinu. Takva je bila, a takva je I danas. Srecna sam sto je imam u svom zivotu, takvu kakva jeste, sto je moja snaga I moje drugo ja, nesebicna I neponovljiva, najbolja osoba koju poznajem.

Moja komsinica pravi najlepse kolace i palacinke.Deca je obozavaju.Uvek ih obraduje,svakog vikenda slatkisi su zagarantovani od nje.Ali ne samo za moju decu,ona sidje ispred zgrade i ponese palacinke i teglu pekmeza da se sva deca zaslade.

O njoj bih mogla eseje da pisem ali ovde ne bi sve stalo. Ona je neumorna, vredna radna, kod nje ne postoji odgovor NE ili NE MOGU. (to mogu svi oko nje i da potvrde sigurno). Pored mnogih stvari cu se sada osvrnuti na jednu. Jako često u toku nedelje kada nemam gde sa decom zbog posla ona ih iz vrtica uzima kod sebe, i ne pravi razliku izmedju svoje i moje dece.
Kada ne mogu da stignem sa treninga mladjeg deteta da vozim starijeg, ja uvek znam na koga mogu da se oslonim, i da to je ta Jasmina Kolarević.

U susedstvu postoji jednostavna, a ipak posebna komšinica -moja Mara. Njena kuća uvek je prepuna dece i smejanja. Kada bi je neko pitao o njenom tajnom sastojku za sreću, odgovorila bi: Prave vrednosti leže u malim stvarima.
Marija je uvek spremna da pomogne – bilo da je to šoljica brašna koja nedostaje ili reč utehe. Njena srdačnost i strpljenje čine je omiljenom među komšijama. Sa osećajem jednakosti i ljubaznosti, ona ne gleda na razlike među ljudima.
Njeno dvorište je prepoznatljivo po divnom cvećem, koje pažljivo neguje. Ali, njen najlepši cvet je dobrota. Svi je znaju po tome što nikada ne odbija svoje komšije. Njena prava vrednost leži u suštini ljudskosti koju svakodnevno iskazuje.
Kroz njen primer, naučili smo da prave vrednosti ne zahtevaju bogatstvo, već otvorenost srca prema drugima. Ona je i nasa pomoc za kupovinu i ona iz cije kuce se uvek oseca miris kolaca a poziv za njih nikad nije potreban.

Kada smo prvi put dosli u obilazak kuce koju smo videli na oglasima, tokom obilaska dvorista, sa osmehom na licu, u nekoj zurbi, kao i uvek, kapiji je prisao komsija Bane, da se sa nama pozdravi i upozna. Meni i suprugu je to bilo neobicno, ali i neizmerno simpaticno, razmenili smo koju recenicu bacili koju foru i vidno oraspolozeni i srecni sto u nasem potencijalnom buducem komsiluku ima mladih sa kojima bismo se mogli druziti, pozeleli smo da se ponovo vidimo. Sada, nakon skoro godinu dana boravka u istoj toj kuci, komsija Bane, kao i ostatak njegove porodice, postali su nam najbolji prijatelji. Na stranu to sto je komsija Bane duhovit do bola i legenda od coveka, lista stvari koje su nam on i njegova porodica pomogli je bukvalno nepregledna, a sramota me je dok ovo pisem, sto se dosta stvari verovatno nisam ni setila. Kada smo prvi put dosli, nakon sto smo kupili kucu, komsija Bane i njegov brat pritrcali su da nam pomognu da otvorimo kapiju za ulaz kola, jer je stara i od nekoriscenja je zaribala. Odmah su nasli neko ulje da se to podmaze, neke alate da se udari tu i tamo, a i muski su zapeli sa mojim muzem i uspeli smo! Cim je pocelo lepo vreme, komsija Bane nam je poklonio 4 stolice za nase dvoriste. I mi i komsije smo dobili prvu bebu u decembru, mesec dana nakon sto smo se uselili. Minka, Banetova zena, poklonila mi je punu kesu odecice za bebu! S obzirom da sam i dalje pocetnik u voznji, ukoliko je u ulici guzva, neko od komsija uvek izadje da mi pomogne da se parkiram, a kada sam prvi put isla sama kolima sa bebom, komsija Bane mi je iskljucio air bag, a Minka mi pomogla da namestim bebi sediste. Taj dan su i oni bili krenuli u grad kolima, i isli su sve vreme iza mene (iako sam naravno bila spora i mogli su da me preteknu 100 puta), dok nam se putevi nisu razisli. Komsija Bane nam je cuvao i hranio macka dok smo bili na putu, dubinski nam je oprao kola (ima masinu)... Ipak, najvise od svega volimo da se okupimo uvece i druzimo, dok gledamo bebe kako spavaju preko monitora, dok njihov Mili laje, jer su oni presli kod nas u dvoriste, ili nas Čupo mjauce na kapiji jer ne sme da uđe u njihovo dvorište, pijemo sok ili pivce, pricamo kako je ko proveo dan, a pricamo i anegdote iz nasih i njihovih zivota, opisujemo likove i situacije, jer mi se ipak i dalje upoznajemo.

Ima jedna Mara, to je komšinica prava! Za društvo uvek spremna, pa nek joj je kuća i neuredno. u po noći u po dana tu je naša Mara i to je stvarno bez mana.
Meni često pomoć oko dece treba, kod nje su deca sigurna i vesela.
Cicija i stipsa nije, sve što ima deli ništa ne krije.
Voli da priča, baš kao i ja pa u priči me često i prekida...
Sve u svemu drugar je pravi, mnogo je volim i to neće da zaboravi.

Imam komsiju koje je svoje pravo lice pokazao za vreme korone i cuvenog karantina.
Svaki komsija je mogao da se i do tada osloni na dobrog, pametnog i finog Nemanju, medjutim u to, sada vec, svima poznato vreme komsija Nemanja je uzeo stvari u svoje ruke, pokazao svoje pravo lice i brinuo o svojoj zgradi.
Svakog dana je obilazio starije starane zgrade i raspitivao se kakvog su zdravlja i da li im je bilo sta potrebno. Isao je u nabavku vise puta u toku dana, donosio namirnice i lekove. Razgovarao je sa njima, i prenosio im stanje iz grada, govorio o akcijama u prodavnicama. Donosio je i dezinfikaciona sredstva i maske. Za vreme korone je bio prva pomoc u zgradi, svima je bio na usluzi i nista mu nije bilo tesko. Nikada necu zaboraviti kada je i meni, dok sam lezao u karantinu zbog korone, na vratima doneo voce i pitao me pod maskom kako sam jer je cuo od mojih roditelja da sam bolestan i da li mi treba nesto.
Jednog dana sam video kako komsiku sa petog sprata koja je dosta starija i zivi sama, izveo ispred zgrade na svez vazduh jer zena nije izlazila 2 nedelje iz stana. Gledao sam kroz prozor dok je on jedino sa njom sedeo u parku u vreme karantina, razgovarao i ocigledno zasmejavao sudeci po njenoj reakciji.
Kada se sve stisalo i stanje u zemlji vratilo u normalu, Nemanja je i dalje ostao najdrzi komsija svih nas stanara. Uvek kada ga sretnem u zgradu, razgovaramo o tekucim stvarima, vidim da je druzenje sa starijim stanarima odrzao, i dalje ih posecuje i razgovara sa njima. Svi u zgradi vole komsiju Nemanju, dobrog, pametnog i finog mladica.

Dok je ne upoznate reci su malo.To je zena ratnik,borac...izborila se sa bolescu,smrcu roditelja i brata,razvodom i gura dalje.Ali sto je izuzetno primetno osmeh na licu joj je uvek.Spremna da pomogne i ruku pruzi i svako voli sa njom da se druzi.

Nas komsija zove se Andreja Dinic. Mi ga zovemo cika Andra. U zgradu smo se doselili pre 7 godina i toliko dugo smo prve komsije.
Cika Andra obozava nase troje dece, Jelisavetu, Nataliju i Rastka. Uvek se sa njima izrazgovara,a njegova supruga tetka Slobodanka im cesto salje cokolade i kolace koje nedeljom napravi. Svaki put kada idemo na more ostavimo im kljuc od stana da bi nam zalivali cvece.
Najvise nam je cika Andra pomogao u jednom trenutku kada je trebalo Nataliju pratiti do skole. Naime Natalija je posla u prvi razred i plasila se da sama predje bulevar na putu do skole. Kada je bila manja, njen deda Pale joj je rekao da ce je on pratiti u skolu i da ne brine. Na zalost, deda Pale nije vise sa nama, i tu je uskocio cika Andra, koji je inace bio kolega deda Paletu. Iako otezano i sporo hoda, sa stapom, jer ima ozbiljnih problema sa jednom nogom, cika Andra je vise puta pratio Nataliju do skole. Posto se njoj stalno zuri, a cika Andra je spor, ona bi nakon predjenog bulevara pozurila ispred njega u pravcu skole, a cika Andra bi sve vreme polako isao za njom, do kraja puta, prateci je pogledom, iako bi ona vec odmakla. Kasnije u sali bi sebe nazivao Natinim skolskim drugom.
Zelimo svima da imaju po jednog cika Andru za komsiju.

Dobar.Pošten.Vredan.Malo je reči za komšiju kojem život duguješ.Kako?E pa evo kako:Moj suprug i komšija(radoholičari) ustaju rano i zajedno popiju prvu jutarnju kafu i naprave plan za radni dan.Kome je gusto, onaj drugi pritiče u pomoć.Zdravstveno stanje im nije nijednom baš najbolje,ali za šesdesetogodišnjake ništa neobično:povećan krvni pritisak i još ponešto. -Jednog jutra zatičem supruga u dnevnoj sobi ispruženog na trosedu. Vidim blago iskrivljeni lice i pitam ga jel mu je dobro.Kaže da nije. Predlažem mu odlazak kod lekara. Ne prihvata.-Nešto kasnije dolazi komšija i pita me:Jel ti vidiš da je ovaj čovek bolestan? Kažem mu:Vidim,ali neće kod lekara,ništa ga ne boli.Komšija ga ne pita ništa,traži da mu donesem presvlaku i da je došao da ga vozi kod lekara,jer je prilikom pijenja jutarnje kafe primetio da se kod mog supruga nešto dešava(otežano izgovara reči) i blago krivljenje usne. Po pregledu doktorka ga šalje za bolnicu. Komšija mi javlja da je smešten.Dijagnoza: moždani udar(blaži oblik). Svih tih dana ga posećujemo zajedno,s obzirom da sam i ja osoba sa invaliditetom i da se otežano krećem.Komšija ga je i preuzeo iz bolnice. Pacijent bez oštećenja ali sa uputom za KBC DEDINJE (operacija karotide) nakon mesec dana..Za vreme njegovog boravka u bolnici u Beogradu,komšija me je pozivao telefonom,informisao se o njegovom stanju,a meni nudio pomoć,ako mi nešto treba.Šta reći o takvom čoveku? Stoji nam na raspolaganju 24 časa.Naravno, i naša vrata za njega su uvek širom otvorena.Ne napisah ovo zbog poklona,već da se pročita,da se zna za dobrotu ovog čoveka. Ono što mu ja poklanjam je Božji blagoslov za vekove vekova i njegovoj porodici. Želim mu svu sreću ovog sveta!